Ima ljudi, koje nije lako kompletno i verodostojno predstaviti jednom rečju. Jedan od njih je i Peđa Filipović – zaljubljenik u život, tragalac za istinom i suštinom, čovek koji svoje srce nosi na dlanu i širi dobrotu i plemenitost kud god da prolazi.
Sam će vrlo jezgrovito predstaviti sebe a mi ćemo predstaviti ono što radi. Peđa je dramski umetnik, muzičar, fizioterapeut, edukator i pionir u oblasti wellness-a, autor mnogobrojnih koncepata i programa masaže, autor kolekcije kozmetike i preparata… Zasluženo nosi titulu ambasadora wellness–a Srbije i Crne Gore.
Kako bi sebe predstavio u par reči?
Peđa Filipović:
„Na ovu zemlju sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju LJUSKU.
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu, toplu i LJUDSKU!
U nebo sam se sunovratio,
sa svima sam se vlažno ljubio.
I kome treba nežnost vratio
i kome treba bol izgubio…“
Ovi stihovi omiljenog Mike Antića, u svojoj slojevitosti donose odgovor na ovo pitanje.
Ako krenemo od pretpostavke da svaki čovek ima neku misiju, šta je Tvoja misija, kako i kada si je prepoznao?
Peđa Filipović:
Misija svakoga od nas je, prvo i osnovno, da spozna sebe. Putujući po svetu, neke ruže pomešanih vetrova dovele su me do pupka sveta – samog Apolonovog hrama u Delfima. Pored hrama, na kamenu uklesan glavni postulat života „Gnothi seauton!“ („Spoznaj samoga sebe“! ) Nakon dubokog udisaja, širom raširenih ruku zagrlih, i tada ceo svet.
Nakon proputovanih pola veka ovozemaljskog života, ne postoji ništa i niko ko mi može promeniti ovaj putokaz. Kada se čovek odvaži da roni do svojih najudaljenijih dubina, da se sretne sa svim sadržajima u svojim škrinjama, kada izglanca i svoje lepote, i dobro upozna svoj strah, bol, nesigurnost i zagrli ih, kada osvesti talenat i oživi ga kroz delo, kada iskustveno gradi sebe i upali svetiljke u svojim mračnim delovima pa se iznenadi dragocenostima koje tu spavaju, onda postaje spreman da bude i u misiji drugih ljudi. Onda može govoriti o misiji da mu se veruje i onda u njoj traje.
Moje detinjstvo i odrastanje bilo je obojeno muzikom, zvucima božanskog violončela, potom plesom i modernim igrama. Došla je na red i gluma u “ Krsmancu“ a potom i poezija.
Moja baza su roditelji, koji su me negovali, kako su sami znali i mogli. Neovisno od lakih ili težih dana, a sinusoida života je kod svakog pojedinca veliko iskušenje i zadatak, naučili su me postavci sistema vrednosti i prvom i najvažnijem – biti dobar i kvalitetan čovek. To u sebi nosi i altruizam, i davanje bez očekivanja, kao i prepoznavanje i zahvalnost za ukazano i darovano od drugih.
Život mi je mnogo puta demonstrirao da je sve prolazno i da je najveća zamka uspeha, na žalost onih koji nisu spoznali ono prvo načelo, „odlepljivanje“, arogancija, samoživost. U meni je uvek pevalo ono što sam poneo iz kuće – u dobru se ne uzvisi u zlu ne ponizi.
Ljubav prema medicini i masaži
Ljubav prema medicini, u kolevci čovekoljublja, otvorila mi je vrata, za mene najlepše umetnosti – masaže. Jasno je da sa razvijanjem svih čula, kroz umetnost, definicija ove tzv. tehnike fizikalne medicine (primena mehaničke energije koja se u telu pretvara u toplotnu izazivajući niz promena), nije mogla da bude moj postament rada.
Samo zato što sam verovao i nikada neću prestati to da živim da je – masaža putovanje do središta duše. Utkao sam u nju pored dodira i poeziju, mirise, ukuse, disanje, pokret, vibraciju muzike… I uvek tražio puteve do stanice zvane harmonija animusa i anime (muškog i ženskog principa), srca, uma i duše… Jer to je LJUBAV, to je zdravlje.
Život mi je darovao mnogo poverenja od ljudi koji su bili i još su u svom traženju. Ujedno mi je predočio odgovornost, da ukoliko prepoznam misiju da im pokažem putokaze i vrata na koja kucaju da bi im se otvarala, treba i sam iskustveno da verujem u njih. Ta misija ima smisla kada oni osveste svoje kvalitete i potencijale i „pevaju svojom bojom glasa „. Prepoznao sam je, živim je, zahvalan i životu i svim divnim ljudima koje podučavam i sa kojima radim.
Wellness, Fitness,… da li postoji adekvatan prevod na naš jezik koji bi opisao svu specifičnost i složenost ovih pojmova?
Peđa Filipović:
Posmatram nazive ovih, da kažemo, filosofija, kao forme. Njih već poznaje ceo svet i odomaćile su se na svim meridijanima. Mnogo su važniji sadržaji, metode, načini koji su njihova misija a to je – očuvanje zdravlja, put do harmonije tela, uma i duše.
Upravo su sa tim ciljem i posložene kroz razne metode koje nas podsete na disanje, na postulat da je u zdravom telu zdrav duh i obratno, kroz masaže, plivanja, zahvalnost snazi i lekovitosti vode, zemlje, vatre, drveta, metala, vazduha… koje nas uče kako da prepoznamo stres i ne dozvolimo da se njegove informacije “ lepe “ za ćeliju. Koje na tablama putokaza ispisuju – VOLI ZDRAVLJE! VOLI SEBE! VOLI ŽIVOT!
Da li wellness – biti dobro ili fitness – biti u fizičkoj formi, usmerava nas kako da se negujemo? Ne samo fizički, da smo zgodni, razvijeni, izdiferencirani, ili samo estetski – da nam je koža hidrirana, da odlažemo znake starenja, već kompletno – i mentalno i duhovno, telesno, socijalno, kreativno, i emocionalno.
Opet, kada koristimo ove termine osvrćemo se na izuzetno razvijenu industriju, u kojoj, bez premca ljudi koji je vode imaju najveću ulogu i sa svojom kreativnošću, znanjem, posvećenošću…
Negde dominira altruizam a negde, na žalost, samo interes.
Biti dobro, ugoditi sebi, biti u dobroj kondiciji treba da bude deo našeg svakodnevnog života. Svako od nas može, ako želi da napravi svoju oazu u domu, sa onim što mu je na raspolaganju ali, kada na primer, napuni kadu vodom, doda morsku so, neko miomirisno ulje, pusti muziku, treba da ugasi uređaje i osvesti trenutak, miris, blagodet vode, biće sa kojim deli tu lepotu pa koliko god da traje to uživanje, neka bude važna sadržajnost a ne forma.
Šetnja, vežbe gde god, istezanje a da ne zaboravimo i misli, ne samo da citiramo oca Tadeja („Kakve su ti misli, takav ti je život“), nego da živimo te smernice. Meni su mnoge ispisane knjige života predočile da ljudi imaju izuzetnu maštovitost i kreativnost i samo je pitanje želje i odluke da ih realizuju i žive svoj wellness i fitness.
Kako je nastao tvoj koncept welness-a?
Peđa Filipović:
I ako škola masaže živi od 1989. godine i iznedrila je izuzetne terapeute, početkom dve hiljadite godine i na našim prostorima je polako počeo da se „ušunjava“ institucionalizovani wellness.
Ne mogu vam opisati sreću kada su me 2005. godine pozvale kolege iz Specijalne bolnice za rehabilitaciju Banja Koviljača, da kreiramo wellness koncept. Čast, odgovornost, kreativnost, istorija…
Wellness rituali i tretmani, tkanje masaža sa potencijalima banje i iznad svega odlučnim i kvalitetnim kolegama da se potpuno predaju i udahnu život svemu osmišljenom. To je ujedno bio i prvi zdravstveni wellness koncept u Republici Srbiji. Dakle, mi smo pioniri. Za mene je to nagrada od samog univerzuma da klasična medicina priznaje moj sanjalački rad i zanesenost. Ovaj vetar u jedra budi nove dimenzije kreativnosti i ubrzo dobijam poziv da kreiram prvi wellness koncept za Crnu Goru i to u hotelu „Mediteran“ u Bečićima.
Sada uz energiju mora, miomirisnog rastinja Mediterana, zvucima talasa, slane vode itd… Wellness koncepti se rađaju, nastavljaju život i daruju lepote ljudima. Godine 2015. ukazana mi je čast da kreiram prvi selfness koncept za SPA hotel Kraljevi čardaci na Kopaoniku, opet prvi put u našoj zemlji. Nazivamo ga GNOTHI SEAUTON – a u odgovorima na prethodna pitanja objašnjeno je i zašto takav naziv.
Šta bi izdvojio kao najveću vrednost u višedecenijskom radu sa ljudima?
Peđa Filipović:
Poverenje koji nam ukažu ljudi sa ispisanom knjigom života koju nam daruju. Pažljivo čitanje svake strane, čak i onih koje su zamrljane, izgužvane, presavijene, jer su mi dozvolili ili sami na njih ukazivali, oplemenjivalo je mene.
Nigde na svetu nema istovetno ispisane knjige života. Upravo u tome je najveća vrednost, jer sam na dar dobijao iskustva života, osvešćena ili ne, susretao se sa talentima, potencijalima, lepotama, jakostima i slabostima svakog čoveka, njihovim prisutnostima i izgubljenostima.
Slušao sam najlepšu muziku naštimovanog instrumenta zvanog čovek, učestvovao u procesu „štimovanja“. Ujedno ispred sebe uvek imao ogledalo sebe i prepoznavao smernice na čemu treba lično da radim u neprekidnom procesu učenja i samospoznaje i brušenja sopstvenih neravnina. Tu je ta neprocenjiva vrednost reciprociteta, bumeranga i ljubavi u radu sa ljudima.
Po Tvom mišljenju, koliki procenat ljudi u našoj zemlji ima svest o ličnoj odgovornosti za postizanje i očuvanje dobrog zdravlja?
Peđa Filipović:
Ne znam koliki je procenat. Vidim da sve više ljudi budi taj osećaj odgovornosti. Raduje me što sve više mladih ljudi to nose sa sobom i žive tu odgovornost i svest!
Obično ljudi promene u načinu života doživljavaju kao uskraćenost i gubitak. Kako da promene koje treba napraviti budu „bezbolne“?
Peđa Filipović:
Na žalost, puno ljudi koje poznajem tek kada „načnu“ zdravlje ili ga izgube, osveste činjenicu da je ono najveća dragocenost. Ne retko sam sretao ljude koji i nakon poboljšanja ili dobrih rezultata vrate „stare modele života“.
Instant rešenja ne postoje za zdravlje. Svaka promena traži doslednost, koja kreće sa jasnom odlukom i postavljanjem cilja.
Takođe, rešavanje samo posledica ili fokus na njima, nikad trajno nije pomoglo. I tu se spotiču, kao i verovanjem da postoji čarobni štapić koji će umesto njih otkloniti stanje ili tegobe.
Šta god da je u pitanju, estetski ili funkcionalno, osvešćivanje uzroka je prvi i osnovni postulat negovanja ravnoteže, čuvanja zdravlja i lečenja.
Psihosomatika je i danas kao i uvek aktuelna. Mnogi problemi svoje seme imaju u nataloženim strahovima, bolu, besu, tuzi, nezadovoljstvu, neprihvatanju sebe i drugih, nedostatku ljubavi itd.
Aktiviranje sopstvenog unutrašnjeg osećaja kome ukazati poverenje da vam bude putokaz, takođe je od velike važnosti.
Od svega što ide u „paketu zdravog životnog stila“ šta je po tebi najvažnije?
Peđa Filipović:
Higijena mentalnog – emotivnog – duhovnog – telesnog! Sadržajna i dobra komunikacija kako sa svojim bićem, tako i svetom oko sebe.
Za početak krenuti sa disanjem, dubokim. Biti svestan da je sloboda ujedno i najveća odgovornost. Iako mnogima deluje kao floskula ili parola, treba voleti, prihvatiti i upoznati sebe. Prelistati ponekad svoju ispisanu knjigu života. Preko svojih jakosti preobraziti slabosti u kvalitet.
I radovati se, pevati, igrati, smejati se… Ne dozvoliti da kovitlac misli, nesigurnosti, straha, proguta celo biće.
Obično veliki uspesi, traže izvesne veće ili manje žrtve. Da li si, koliko i čega žrtvovao da bi sve ovo postigao?
Peđa Filipović:
Od samog početka mi je bilo jasno da rad sa ljudima traži celog čoveka. U tom smislu ne postoji javno lice i ono drugo privatno. Da sebe živiš celog i da si ogoljen, jer si čovek, a ako si učitelj i putokaz, onda si životan čovek.
U tom smislu sam, hvala Bogu, žrtvovao to tzv. javno lice, kako bi voleli drugi da me vide. To je sa sobom donelo i nebrojeno puta pitanje – kako si ti tako smiren? Ti glumiš? Čak i konstatacije da nisam normalan i da to nije prirodno.
Žrtvovao sam neka roštiljanja, druženja na ovim i onim mestima, izlete, okupljanja, ali za to mi nije žao. Negde se, na žalost razvio cvet blage tuge, jer dajući se mnogima, čak i onima koji su delima pokazali da je to greška, limitirao sam sebe onima koji me istinski vole i koje volim.
Peđa, dao si veliki broj intervjua, gostovao u mnogim emisijama, šta te niko do sada nije pitao a hteo bi da to preneseš ljudima?
Peđa Filipović:
Nikada me niko nije pitao koje je moje najveće razočaranje. Mnogi su prepoznali i osetili i tugu u oku i melanholiju u duši. Otkriću vam sada – na žalost sam sebi sam najveće razočarenje!
Zbog loše procene nekih ljudi kojima sam sebe dao bez zadrške, koje sam voleo, sa kojima sam radio, a koji su isekli moje srce na komade i ostavili trajne ožiljke, baš zato što na njemu nema LJUSKE.
Ali nisu, niti će ugasiti njegovu muziku koja peva LJUBAV i prema sebi i prema celom svetu i prirodi!
