Francuski diplomata iz XVIII veka, Šarl Moris Taljeran, je rekao: „ Sto je stožer oko koga se okreće civilizacija“. U Francuskoj ovo važi i danas. Jer, obedovati u ovoj zemlji ne odnosi se samo na jelo: obrok je deo vremena koje se provodi u druženju; ono je zdravstveno sredstvo prema kome su Francuzi, posle Japanaca sa ostrva Okinave, a prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), druga nacija na svetu s najdužim životnim vekom.
Nema sumnje da je ishrana baš taj najvažniji faktor koji ih takvim čini. Još kažu da je vreme provedeno u obedovanju od 1986. do 2010. godine poraslo za 13 minuta. Jedu lagano, bez žurbe i osećaju zadovoljstvo pri svakom zalogaju. Zahvaljujući tome oni imaju mali procenat kardio i gastro bolesti kao i moždanih udara!
Pre svega, Francuzi imaju tri obroka dnevno od kojih nikad ne odustaju, a u međuvremenu retko koriste razne grickalice. Takođe jedu, kao i stari Okinavljani, veće količine voća.
Doručak pre svega…
Šta prosečan Francuz voli da jede? Za doručak, uglavnom hleb ili biskvit. Na hlebu malo butera i džema. Oni to zovu tartin. Kafa ili čuvena caffe au lait-kafa s mlekom; može i đus ili jogurt. Kroasan na buteru, baget ili hleb s čokoladom. Međutim, najnovije statistike kažu (a Francuzi neprestano proveravaju svoju ishranu) da se samo 1 od njih 5 drži ovakvog doručka. Zato su, prema CREDOC-u (Centar za proučavanje studija i posmatranja uslova života) započeli akciju za promociju starog načina doručkovanja. Štaviše, svako malo na glavnom TV dnevniku, koji se uobičajeno emituje u vreme ručka, Francuzi se veoma ozbiljno savetuju da izbegavaju ishranu a la USA.
Na doručak Francuzi troše 14 minuta i to: obavezan hleb, kafa (58%), buter (57%), voćni sok (51%), marmelada (43&+%), prirodno mleko (38%), jogurt (22%), sveže voće (14%), med (14%) i namaz (10%).
Sveto vreme
Šta Francuzi jedu kao glavni obrok? Generalno gledano: Stek i frit! Ko bi to rekao? Ali, kako je njihov životni moto: „Metro, bulot, dodo“– Koristi metro, radi, spavaj, nije na odmet da jedu nešto jasno, kratko, uobičajeno. Stek i frit. U takvoj uobičajenoj svakodnevici treba se opustiti i obedovati comme il faux-kako treba: budući da rade dvokratno imaju vremena, između jedan i dva sata da natenane obeduju. Po mogućstvu u društvu. Čavrljanje, razmena misli, ćeretanje, ogovaranje… Ovo vreme zove se „Sveto vreme“. Nema tog posla ili plate koja će zadržati Francuza da izostane s ručka koji obično počinje u 12 sati! Jednom prilikom, sedela sam u birou svog prijatelja kada je sekretarica došla s nekim papirom na potpis. „Dopišite i ovo“, reče naivni Srbin. „Gospodine“, hladnim glasom odvrati Marijana, „sada je 12:03!“
Zanimljivo je da je ručak količinski isti kao i doručak. Pre obeda obavezan je aperitiv. Obično je to čaša šampanjca ili kira, zatim predjelo- rendana šargarepa ili šunka. Glavni meni je uobičajeno stek i frit ili piletina, ali i konjsko meso, losos ili plodovi mora, povrće. Imala sam priliku da ručam u jednoj porodici u kojoj se sve posebno jede: prvo varivo, posebno šnicla. Na taj način mogu da osete svaki sastojak ponaosob. Ima rezona.
Najzad, sir; kažu da ima oko 450 vrsta francuskog sira, ali se uglavnom koristi Kamamber, Bri ili plavi Rokfor. S različitim sirevima piju se odgovarajuća vina i može se reći da Francuzi veoma dobro umeju da koriste ovaj sklop! Francuska je drugi najveći proizvođač vina na svetu (prva je Italija). Njena vina imaju odličnu reputaciju. Postoje vinogradi širom Francuske. Najpoznatije regije su Burgundija, dolina reke Rone, Bordo, dolina Loare i Šampanja.
Papazjanija
Ako se ljudi sa severa Francuske diče finom linijom, tananošću i elegancijom svog tela, južni deo zemlje je sasvim nešto drugo.
Francuzi sa severa potiču od germanskih franačkih plemena i mnogo kulturnijih Kelta, starosedeoca Gala. Južni Francuzi za pretke imaju Grke, Rimljane, Hanibala, Atilu, Italijane… Oni su krupniji, viši, otvoreniji. Shodno tome mogu više i pojesti. Lion, koji se nalazi na sredini zemlje, smatra se glavnim gradom evropske gastronomije.
Primer: pored raznovrsnih kobasica, tripica i drugih začinjenih jela, njihovo uobičajeno jelo je ratatuj, jedna vrsta naše papazjanije-patližan, tikvice, paprike, paradajz, crveni luk, sve to začinjeno bosiljkom, majčinom dušicom, majoranom, peršunom, malo šećera. Kuva se dugo i jede dva, tri dana. Ako govorimo o obedovanju na obalama francuskih mora kojih ima tri, onda je obavezna riba.
Najzad, stiže desert: najpoznatiji su mus od čokolade, krem brule i pita od jabuka, slavni tarte aux pommes.
Na kraju, Francuzi ne piju kafu već kratak ekspreso. Sve ovo se ne odnosi na obedovanje na ceremonijama, praznicima, rođendanima, u hotelima itd. Na njima se pretstavljaju jela ovenčana s jednom, dve ili tri Mišelin zvezdice.
U vreme užine deca uživaju u čokoladnom hlebu, maslacu s džemom ili namazom, komadu čokolade ili keksa s voćnim sokom.
Zimi, Francuzi za večeru tradicionalno jedu supu (navika koja je i dalje veoma česta na selu, zbog čega su supe veoma „bogate“ i sočne) ili malo letnje predjelo, zatim sledi glavno jelo, stek i frit, ili paste, pirinač, naravno mali komad sira i ako ima mesta, voće ili jogurt.
Kad se malo bolje razmisli, Francuzi jedu skoro iste sastojke kao mi, opet ukus nije isti. Onda, u čemu je razlika? Razlika je u strogoj kontroli gajenja svih proizvoda i njihovoh kvaliteta i, najzad, raznovrsnog pripremanja svakog dela ishrane.
Nije ni čudo da je obedovanje u Francuskoj prava umetnost. Oni izuzetno cene svoju gastronomiju koju su uzdigli na stepen savršenstva: 2010. godine upisana je na UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva.
Za Krug Zdravlja
Jelena Kaličanin
Poznavalac prilika na evropskim dvorovima, novinarka, prevodilac i arhitekta. Zaljubljena u Francusku.
