Dijabetes – šećerna bolest

Dijabetes (Šećerna bolest) je jedno od najčešćih endokrinoloških oboljenja u razvijenim zemljama. Prema izveštajima Međunarodne federacije za dijabetes čak 425 miliona ljudi boluje od ove bolesti. Samo u SAD čitava armija od 30,3 miliona odraslih je obolela a 80,4 miliona je u pre-dijabetičnom stanju, koje se obično u periodu do 5 godina razvije u tzv. dijabetes tipa 2.

U Srbiji ima oko 710.000 obolelih a 50% su radno aktivni. U ogromnom procentu u pitanju je tip 2, a zabrinjavajuće je što se ova brojka stalno povećava i što je sve više obolelih od ovog tipa oboljenja među adolescentima i mladima.  Zato ćemo se u daljem tekstu više fokusirati na ovaj tip dijebetisa jer – praksa je pokazala – on se može i prevenirati (kod pre-dijabetičkih stanja) ali i dobro kontrolisati ako je bolest već nastala.

Loš životni stil – podloga za dijabetes

Obzirom na to da životni stil u velikoj meri utiče na nastajanje dijabetesa tipa 2, očigledno da ogroman broj ljudi u Srbiji živi i radi pod stresom, nepravilno se hrani i ne posvećuje dovoljno pažnje i vremena fizičkim aktivnostima. Sve to zajedno je dobra osnova za nastanak ovog poremećaja i povećanje broja obolelih.

Može li se šećerna bolest prevenirati i kako?

Može se sprečiti/kontrolisati i to metodama koje nisu previše komplikovane. Za početak, treba imati kvalitetnu informaciju šta je ova bolest, kako nastaje, zašto i kako ugrožava zdravlje.

Zatim identifikovati faktore rizika i – možda najteži deo – eliminisati ih trajno. Da, lakše je reći nego učiniti – ipak trud se itekako isplati jer se poboljšanjem životnog stila drastično smanjuju i drugi rizici po zdravlje: srčane bolesti, mozga, gojaznost, problemi sa vidom, perifernim nervima…

Generalno, briga o sebi u svima aspektima života je dobra prevencija za mnoge poremećaje.

Pa hajde da bliže „upoznamo“ ovaj poremećaj i da se „prošetamo“ kroz istoriju – budući da je zabeležena još u vreme faraona…

Kratka istorija dijabetesa

Još su drevne civilizacije poznavale bolest danas poznatu kao dijabetes.

Pre više od 3.000 godina, Egipćani su zabeležili u spisima stanje koje po opisu simptoma a to su: učestalo mokrenje, žeđ i gubitak telesne težine, odgovara šećernoj bolesti tipa 1. Za lečenje su preporučivali ishranu integralnim žitaricama da bi se ublažili simptomi kod obolelog.

U drevnoj Indiji, su koristili mrave za test urina i otkrivanje mogućeg poremećaja. Ako bi mravi odlazili do urina to je značilo da je nivo šećera kod osobe visok (mravi vole slatko, a u urinu obolelog se nalazi glukoza koja je slatka – pa eto poslastice za mrave a i dokaza za indijske lekare). Inače, drevni indijski lekari su ovo stanje nazivali madhumeha što znači „medeni urin“.

U trećem veku pre nove ere, Apolonius iz Memfisa je koristio termin „dijabetes“ što se smatra početkom korišćenja tog termina za šećernu bolest. Naziv „diabetes mellitus“, dolazi od grčke reči „diabetes“ što znači sifon ili prolazak i latinske reči „mellitus“ što znači med ili slatko. U tom periodu, grčki lekari su primetili da postoje praktično dve različite vrste poremećaja i jednu nazvali dijabetes mellitus a drugu dijabetes insipidus.

Doktor starog Rima, Galen, je spomenuo šećernu bolest ali uz napomenu da je susreo samo dve osobe sa tom bolešću i da je očigledno u pitanju (u to vreme) retka bolest.

U petom veku nove ere, lekari u Indiji i Kini su ustanovili razliku između dijabetesa tipa 1 i 2. Zabeležili su da se dijabetes tipa 2 češće javljao kod debljih osoba u bogatijim porodicama, pa se pored gojaznosti kao uzrok dijabetesa smatrao značajno smanjen nivo fizičke aktivnosti te kategorije ljudi u odnosu na ostatak stanovništva.

Srednji vek i moderno doba

U Srednjem veku se verovalo da je u pitanju bolest bubrega. Krajem osamnaestog veka jedan doktor iz Engleske je otkrio da se ovaj poremećaj javlja kod osoba koje su imale povredu pankreasa.

Metju Dobson, je 1776. godine potvrdio da urin pacijenata koji imaju dijabetes ima sladak ukus i da je merenjem ustanovio visok nivo glukoze u urinu kod tih osoba. Takođe je zaključio da šećerna bolest može biti hronična za neke ljude ali da za neke može biti fatalan, pojašnjavajući razliku između dijabetesa tipa 1 i 2.

Do početka 19. veka nije bilo statističkih podataka o tome koliko često se dijabetes javljao niti koliko je bilo obolelih. Nije bilo adekvatnog i efikasnog lečenja i ljudi su obično umirali u roku od nekoliko sedmica ili meseci nakon što su se pojavili prvi simptomi šećerne bolesti.

Insulin je pronađen i prvi put primenjen 1921. godine. Pronalazač je Frederik Banting. Time su oboleli dobili prvi put nadu da mogu voditi normalan i kvalitetan život uprkos hroničnoj bolesti.

Neprekidna medicinska istraživanja su omogućila duži i kvalitetniji život ljudi obolelih od „šećera“. U prošlosti je dijabetes tipa 1 uvek donosio brz i fatalan ishod u roku od nekoliko sedmica ili meseci. Uvođenje insulina za lečenje, to se značajno promenilo.

Kako nastaje dijabetes

Dijabetes je uzrokovan genetskim predispozicijama, gojaznošću, nepravilnom ishranom, a može se javiti i kao posledica lečenja neke druge bolesti. Kod nekih osoba povišen šećer je od stresa.

A šta se to tačno u organizmu dešava?

Da bi se ugljeni hidrati koje unosimo hranom razgradili i pretvorili u molekule koje ćelije mogu da koriste za proizvodnju energije, potreban je hormon insulin. Njega proizvodi žlezda pankreas (gušterača) i on pomaže glukozi (šećeru) iz hrane da uđe u ćelije mišića, masti i jetre… On je neka vrsta „glasnika“ koja svakoj ćeliji prenesi informaciju da je hrana stigla (molekul glukoze) i da mogu da ga preuzmu i pretvore u energiju. Glukoza se dobija od hrane koja se konzumira, a jetra takođe stvara glukozu tokom perioda ne uzimanja hrane ili posta.

Dijabetes nastaje kada telo iz nekog razloga ne proizvodi dovoljno insulina ili ćelije ne reaguje na odgovarajući način na izlučeni insulin (stanje poznato kao insulinska rezistencija), što dovodi do toga da ćelije ne prihvataju ponuđene molekule glukoze, a kao rezultat javlja se visok nivo šećera u krvotoku.

Kako prepoznati šećernu bolest

Prepoznavanje i otkrivanje ranih simptoma, može pomoći da osoba što pre preduzme adekvatno lečenje i smanji rizik od ozbiljnih komplikacija koje hronično povišeni šećer u krvi izaziva.

Simptomi šećerne bolesti su:

• Učestalo mokrenje – kada je nivo šećera u krvi povišen, bubrezi pokušavaju da ga izbace filtrirajući krv, što dovodi do češćeg mokrenja naročito noću.
• Pojačana žeđ – gubitak tečnosti izazvan čestim mokrenjem, vremenom dovodi do dehidracije i osoba oseća pojačanu žeđ.
• Stalan osećaj gladi – konstantna glad ili žeđ mogu biti rani pokazatelji diabetes melitus tipa 2 jer osoba ne dobija dovoljno energije iz hrane koju pojede. Pa kako bi – ćelije nema ko da „obavesti“ da je hrana pred vratima ili se oglušuju on ovu informaciju (insulinska rezistencija).
• Umor, slabost i malaksalost – ova vrsta umora nastaje kao rezultat nedovoljne iskorišćenosti šećera iz krvotoka za rad ćelija, tako da osoba pati od manjka energije, slabosti i malaksalosti.
• Zamagljen vid – višak šećera u krvotoku može oštetiti krvne sudove u očima, što izaziva zamagljen vid. Može se javiti na jednom ili na oba oka. Ako osoba ne preduzme odgovarajuće lečenje dijabetesa, oštećenje tih krvnih sudova se može pogoršati i dovesti do trajnog gubitka vida.
• Sporo zarastanje rana i posekotina – visok nivo šećera u krvi može da ošteti nerve i krvne sudove tela, što narušava cirkulaciju tako da je potrebno nekoliko sedmica ili meseci da rane i posekotine zarastu.
• Bockanje, utrnulost ili bol u rukama i nogama – pošto visok nivo šećera u krvi smanjuje prokrvljenost može oštetiti nerve u telu. Kod osoba koje pate od dijabetesa tipa 2 može dovesti do peckanja, ukočenosti i bola u rukama i nogama. To stanje je poznato kao neuropatija i vremenom se može pogoršati i dovesti do ozbiljnih komplikacija.
• Tamne mrlje na koži – ukoliko se tamne mrlje na koži pojave ispod pazuha, na vratu, laktovima, na kolenima ili preponama, to može ukazivati na veći rizik od nastanka dijabetesa.
• Svrab i gljivične infekcije – višak šećera u krvi i urinu je pogodna sredina za razvoj gljivica što uzrokuje uporne gljivične infekcije. Gljivice se mogu javiti na toplim i vlažnim delovima kože i sluzokože – usta, pazuh, područje genitalija i praćeni su crvenilom, svrabom i bolom.
• Gubitak telesne težine – uprkos unosu hrane, u kasnijim fazama bolesti dolazi do gubitka težine.

Određivanje nivoa šećera u krvi

Vrednosti šećera u krvi (a samim tim i postojanje dijabetesa) se određuju analizom krvi (veoma jednostavan i pouzdan test), a referentne vrednosti (normalne vrednosti) se kreću u rasponu od 3.6 do 6,1 mmol/l – uzorak uzet ujutru pre bilo kakvog obroka. Sve ispod i iznad ne valja.

Ukoliko su vrednosti niže – može da bude znak da osoba ima problem sa hipoglikemijom (nedovoljnom količinom šećera u krvi) a preko 6.1 problem sa hiperglikemijom – previše šećera u krvi.

Ukoliko su vrednosti šećera više od 7 mmol/l, pristupa se ponovnoj proveri i to obično u naredna 24 sata. Ukoliko vrednost šećera i dalje dostiže ili čak prelazi 7,0 mmol/l onda se postavlja dijagnoza dijabetesa. Ukoliko se vrednosti kreću između 6,1 i 7,0 mmol/l stanje se definiše kao predijabetes.

Lečenje šećerne bolesti

Kod poremećenih vrednosti šećera u krvi, upravo će sama vrednost biti pokazatelj lekaru na koji način će pristupiti lečenju pacijenta.

Postoje slučajevi gde se može pravilno određenom dijetom i korigovanjem životnog stila, uspešno kontrolisati šećer u krvi bez uvođenja lekova. U određenim situacijama potrebno je uvesti i lekove, a u slučajevima gde je došlo do trajnog smanjenja/gubitka funkcije pankreasa da luči insulin – koristi se eksterni insulin koji se po određenoj vremenskoj šemi „daje“ svakoga dana i time nadoknađuje nedostatak koji pankreas ne može da proizvede.

Naravno, svaki slučaj šećerne bolesti je jedinstven i jedino endokrinolog ima najbolju moguću sliku za prepisivanje efikasne terapije.

Takođe, način pristupa lečenju dijabetesa zavisi i od njegove vrste.

Vrste dijabetesa

Sve obimnija istraživanja dijabetesa su dovela do različitih klasifikacija, pa se negde navodi da ima sedam grupa dijabetesa, u zavisnosti od toga kako nastaje i u kom životnom dobu se javlja. Zbog lakšeg razumevanja, ovde ćemo izneti osnovnu podelu na 4 vrste šećerne bolesti.

1. Diabetes mellitus tipa 1
2. Diabetes mellitus tipa 2
3. Gestacijski diabetes
4. Ostali specifični oblici

Dijabetes tipa 1 (juvenilni) je najteži oblik ove bolesti i u osnovi je autoimuni poremećaj. Nastaje kada beta ćelije pankreasa proizvode veoma male količine insulina ili ga uopšte ne proizvode. Naučnici smatraju da je uzrokovan genetskim predispozicijama ili virusnim infekcijama koje mogu pokrenuti ovu bolest.

Šećerna bolest tipa 2 se javlja u 95% slučajeva svih obolelih. Nastaje kada pankreas ne proizvodi dovoljno insulina da bi se održao potrebni nivo šećera u krvi, ili kada organizam ne može da iskoristi izlučeni insulin (insulinska rezistencija – kada ima dovoljno insulina, ali ćelije ne reaguju na njega). Javlja se uglavnom kod odraslih, starijih od 40 godina. Iako je ovaj oblik šećerne bolesti blaži od tipa 1, može uzrokovati mnogobrojne zdravstvene komplikacije.

Gestacijski dijabetes nastaje u trudnoći koja u određenoj meri dovodi do insulinske rezistencije. Obično se dijagnoza postavi sredinom trudnoće ili pri kraju tog period. Pošto visok nivo šećera u krvotoku majke, preko placente cirkuliše i do bebe, gestacijski dijabetes je neophodno kontrolisati da bi se zaštitio rast i razvoj bebe.

Ova vrsta se obično reši nakon trudnoće. Međutim, ostaje rizik da osobe koje su ga imale, razviju tip 2 u kasnijem životnom dobu. Oko 10% žena sa gestacijskim dijabetesom, razvije dijabetes tipa 2, koji se može pojaviti nekoliko sedmica ili meseci nakon porođaja ili mnogo godina kasnije.

Ostali specifični oblici su dečiji, endokrini, starački,  jatrogeni (nastao kao posledica uzimanja lekova za druge bolesti)…

Ako se ne leči pravilno, šećerna bolest dovodi do komplikacija

Najčešće komplikacije su:

• Nestabilnost šećera u krvi (hipoglikemija i hiperglikemija);
• Oboljenja očiju (šećer u krvi ima tendenciju oštećenja kapilara);
• Bolesti bubrega;
• Oboljenja nervnog sistema.

Ishrana za prevenciju dijabetesa

Da bi nivo šećera u krvotoku bio optimalan, neophodno je kontrolisati šta, kada, kako i koliko jedete i pijete i uskladiti to sa fizičkom aktivnošću. Gotovo uvek je za većinu ljudi, ova promena „drastična“ i praćena je „unutrašnjom pobunom“ zbog odricanja od omiljenih jela i grickalica, i zbog nelagode prema novim navikama koje je neophodno sprovesti.

Najpre se treba osloboditi navike grickanja između obroka, i početi sa sa ubacivanjem korisnih namirnica koje regulišu nivo šećera u krvi tako da će biti lakše postepeno izbacivati ono što je štetno.

Zeleno lisnato povrće i kupusnjače (karfiol, kupus, brokoli, prokulice) su na prvom mestu po korisnosti kada je u pitanju ishrana za prevenciju dijabetesa. Takođe, su korisne pečurke, crni i beli luk, paprika, plavi patlidžan.

Mahunarke su odličan izvor ugljenih hidrata i proteina i u tu grupu spadaju razne vrste pasulja, mungo pasulj (koji je dobar za regulaciju metabolizma a pogodan je za čestu upotrebu), zatim crni pasulj, crno, crveno i braon sočivo, azuki pasulj, naut. Pomažu pri održavanju nivoa šećera i odlične su za dijabetes tip 1.

Semenke (laneno seme, susam, čia semenke, golica, semenke suncokreta) i orašasti plodovi (lešnik, badem, orah) imaju nizak glikemijski indeks i dobar su izvor proteina. Takođe imaju antiinflamatorna svojstva i smanjuju rizik od nastanka srčanih bolesti čak za 47%. Pošto je ovo grupa namirnica koncentrovana – konzumiraju se male količine.

Ograničene količine voća – borovnice, maline, kupine, trešnje, kivi, narandže, grejpfrut, limun su takođe korisne.

Hrana koju treba maksimalno izbegavati i vremenom potpuno izbaciti iz ishrane:

Industrijski prerađena hrana, energetska i gazirana pića, sokovi, slatkiši, proizvodi od belog brašna, beli pirinač, margarin, crveno meso i mesne prerađevine… Sve ovo je hrana koju je poželjno izbaciti iz ishrane da bi se održalo dobro zdravlje.

Biljna dobro izbalansirana ishrana sa prilagođenom količinom proteina je odličan izbor ishrane za prevenciju insulinske rezistencije i dijabetesa.

Fizička aktivnost

Fizička aktivnost je od izuzetnog značaja bilo da je u pitanju prevencija dijabetisa ili životni stil dijabetičara. Bitno je biti dovoljno aktivan (svakoga dana bar 1 sat šetnje) – da bi organizam mogao skladno da radi i sagori ekstra kalorije koje su gotovo uvek prisutne kada je dijabetes 2 u pitanju.

Takođe, upravljanje stresom je još jedna veština koju svako ko želi da se zaštiti (ili drži pod stabilnom kontrolom) mora da savlada.

Na kraju za Vaš početak

Činjenice i predlozi izloženi u ovom tekstu iskoristite kao smernice da sami napravite i usvojite životni stil koji će podržavati Vaše zdravlje. Ishrana, odmor, vežbanje, i životne navike prilagodite svojim godinama, potrebama i mogućnostima da izabrano sprovedete. Učite i istražujte jer će to obogatiti vaš život. Budite dosledni, strpljivi i istrajni u tom procesu.