Povremeni kratkotrajni doživljaj depersonalizacije i derealizacije nije neobična pojava i čini se da svaki čovek u toku života bar jednom doživi ovo stanje.
Bolje poznavanje mehanizama delovanja ovih poremećaja možda neće sprečiti njihovu pojavu, ali će njihovo prepoznavanje olakšati i ubrzati put za njihovo prevazilaženje.
Simptomi poremećaja depersonalizacije i derealizacije utiču na socijalni život ljudi, tako da oni imaju poteškoća u radu, produktivnosti na poslu, u školi, kao i u odnosima sa drugim ljudima.
Osećaj otuđenosti od samog sebe ili okruženja može dovesti do problema sa koncentracijom, učenjem i postizanjem rezultata. Emotivna otuđenost može dovesti u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim ljudima.
Šta su zapravo depersonalizacija i derealizacija?
Ovi stručni nazivi odnose se na dva slična fenomena koji predstavljaju poremećaj doživljaja stvarnosti i subjektivni utisak da su neke stvari nestvarne. Depersonalizacija i derealizacija su poremećaji gde se kod osobe javlja osećaj nestvarnosti, odvojenosti i otuđenosti od sebe samog, sopstvenih misli i osećanja, tela i okoline.
Ovi fenomeni su u stručnoj literaturi opisani kao nešto najneprijatnije što čovek može da iskusi.
Depersonalizacija – glavne karakteristike
Kao psihološko stanje, depersonalizacija se odlikuje narušenim doživljajem sebe samog, tako da se osoba oseća nestvarno. Iako opaža svoje telo i njegove delove, svoju ličnost i postupke, doživljava ih kao tuđe, neobične, nesvojstvene sebi.
Upravo zbog toga osobe koje pate od depersonalizacije nailaze na veliki problem kada treba da opišu svoje stanje. Neki svoje stanje porede sa izlaskom duha iz tela, zbunjenošću koja nastaje što su tu, a zapravo nisu tu, jer su izašli iz granica svoga tela.
Kod depersonalizacije dominira osećaj “Ja nisam ja”, sve praćeno svešću da ta pojava nije stvarna.
Derealizacija – u glavnim crtama
I ovo psihološko stanje, kao i depersonalizaciju, odlikuje narušen doživljaj stvarnosti. Kod derealizacije u pitanju je doživljaj nestvarnosti spoljašnjeg sveta, okoline koja nas okružuje. Tako osoba koja pati od derealizacije doživljava spoljašnji svet odvojen od sebe samog nekim nevidljivim pregradama, pa znana mesta postaju nadrealna, bizarna i vrlo čudna.
Ovi doživljaji mogu biti izuzetno snažni, mogu da traju nekoliko sekundi, minuta, nekoliko dana, pa i više meseci, kontinuirano ili sa prekidima.
Veza između depersonalizacije i derealizacije
Stručnjaci govore o depersonalizaciji i derealizaciji kao o različitim fenomenima sa specifičnim mehanizmima. Iako se nekada pojavljuju zajedno i mogu biti deo istih primarnih poremećaja, njihova povezanost nije nužna. Depersonalizacija i derealizacija se često javljaju kod osoba sa primarnom dijagnozom anksioznog i depresivnog poremećaja.
Važna zajednička karakteristika:
Kod osoba sa problemom depersonalizacije, kao i kod onih sa poremećajem derealizacije očuvan je odnos prema realnosti. Ove osobe uviđaju da osećaji depersonalizacije i derealizacije ne odgovaraju stvarnosti.
Ovde je reč o poremećajima iz neurotskog spektra koji ne govore o nastupajućem ludilu, već da je osoba u stanju stresa i da može jako da pati.
Rasprostranjenost i učestalost
Prema procenama stručnjaka, polovina svih odraslih osoba bar jednom u životu ima iskustvo sa epizodom poremećaja depersonalizacije i derealizacije, dok 2% odraslih osoba ima stalne epizode ili one koje se ponavljaju.
Prosečna starost ljudi kod kojih se epizoda aktivira prvi put iznosi 16 godina, s tim da se neki simptomi mogu javiti još u detinjstvu. Kod ovih osoba poremećaj češće nestaje sam od sebe, pa se tretira kao netipičan razvojni fenomen. Kasnije aktiviranje epizoda poremećaja, posle 25. godine života, javlja se kod manje od 5% ljudi.
Šta se zapravo događa tokom depersonalizacije i derealizacije?
U psihi čoveka postoje mehanizmi odbrane čija je uloga da zaštite i očuvaju integritet i funkciju psihe. Tokom depersonalizacije i derealizacije aktivira se mehanizam poznat kao splitting – razdvajanje, koji vodi cepanju afekta. Odvajanje afekta od same situacije ublažiće nalet negativnih emocija i njihov direktni udar, pa tako jednim delom zaštititi pojedinca.
Mehanizam cepanja afekta nema logičan smisao, ali on i nije stvar izbora, već nesvesna reakcija i manifestacija odbrambenog mehanizma.
Simptomi koji ukazuju na pojavu depersonalizacije
Glavni simptom pojave depersonalizacije je osećaj nepovezanosti, otuđenosti, odvojenosti od sebe samog, tela i misli i osećanja. Ove osobe mogu osetiti:
- Da su odvojene od svog bića, preživljavanja i tela, pa funkcioniše kao robot;
- Da posmatraju sebe izvan svog tela;
- Kao da žive u svetu snova;
- Da su depresivni, uznemireni i panični, čini se kao da će poludeti;
- Da imaju blage, kratkotrajne simptome, za razliku od onih koji imaju hronične simptome koji mogu trajati godinama.
- Strah od gubitka kontrole i razuma.
I oni koji prate pojavu derealizacije
Za ovaj fenomen se može reći da ga karakteriše problem prepoznavanja ili pronalaženja okoline. Tome treba dodati i sledeće osećaje:
- Okolina deluje kao u magli ili se osobi čini kao da sanja;
- Osećaj kao da stakleni zid deli osobu od ostalog sveta, okolinu može da vidi, ali ne može da se poveže sa njom.
- Okolina kao da nije stvarna, predaleko je ili preblizu, prevelika ili premala;
- Poremećen osećaj za vreme, pa je bliska prošlost predaleko, a davni događaji kao da su nedavni.
- Mnogima je vrlo teško da verbalizuju svoje osećaje i komuniciraju sa drugim osobama.
O uzročnicima depersonalizacije i derealizacije
O tačnom uzroku nastanka i pojave ovih mentalnih poremećaja ne može se sa sigurnošću govoriti.
Ipak, stručnjaci smatraju da je kod nekih ljudi pojava depersonalizacije i derealizacije u vezi sa traumama i stresom, posebno onim doživljenim u detinjstvu. Deca koja odrastaju u porodicama gde postoji nasilje brane se tako što se mentalno isključuju iz neprijatnih situacija. Ovaj mehanizam odbrane će upotrebiti i kasnije u životu, isključujući se iz stresnih situacija.
Određeni medikamenti, opojne supstance i alkohol mogu, takođe, izazvati simptome karakteristične za depersonalizaciju i derealizaciju.
I drugi mentalni poremećaji, anksiozni i panični, takođe, mogu doprineti pojavi depersonalizacije i derealizacije.
Dijagnoza
Najpre treba reći da su depersonalizacija i derealizacija često sastavni deo drugih poremećaja, poput depresije i anksioznosti, ali se mogu postaviti i kao posebna dijagnoza onda kada glavni simptom depersonalizacije i derealizacije predstavlja dominantnu karakteristiku celokupnog stanja osobe.
Kod depersonalizacije kompletna simptomatologija obično se razvija od samog početka, dok kod derealizacije simptomi se uglavnom zapažaju postepeno.
Terapija
Depersonalizacija i derealizacija same po sebi ne nose rizik od daljih degenerativnih promena, ali uverenje koje osoba ima da se nešto strašno događa može dovesti do sekundarnih komplikacija. Zato je vrlo važno pravovremeno i potpuno informisanje pojedinca o stvarnoj prirodi njegovog stanja.
Ovde terapija podrazumeva adekvatan tretman u vidu razmatranja svih dešavanja koja su neposredno prethodila pojavi prvih simptoma depersonalizacije i derealizacije, a mogla su biti okidač za pojavu ovih poremećaja. Moraju se uzeti u obzir i svi stresni i traumatični događaji iz bliže i dalje prošlosti.
Među različitim psihoterapijskim pristupima posebno delotvornim su se pokazale:
- Kognitivno-bihevioralne tehnike;
- Psihodinamski pristup razrešenja bazičnih konflikata;
- Tehnike uzemljenja sa treniranjem čula kao posrednika;
- Pristup porodične terapije zasniva se na ulozi porodice i bliskih osoba u procesu oporavka.
Kako pomoći sebi kada osetite simptome depersonalizacije i derealizacije?
Ako osetite da ste u takvoj situaciji, vrlo korisno može biti da pokušate da aktivirate sva čula. To može dovesti do toga da se „prizemljite“ u svoje telo i okruženje.
Šta treba da uradite? Držite u ruci nekoliko kockica leda, pomirišite omiljeni parfem, mirisne začine i eterična ulja, žvaćite jako aromatičnu žvakaću gumu, poslušajte omiljenu pesmu.
Vrlo je važno da ne dozvolite da vaši osećaji odrede vaše ponašanje, posebno u pravcu prestanka obavljanja određenih aktivnosti, povlačenja i izolacije. Jednostavno, dozvolite sebi da doživite neprijatna stanja, pustite negativne misli neka dođu i odu!
A kako pomoći drugima?
Kada neko vama blizak i drag ima problem depersonalizacije i derealizacije, možete mu ponuditi podršku:
- Informisanost o prirodi ovih poremećaja može vam biti od velike koristi u boljem razumevanju osoba sa ovim poteškoćama, jer im je veoma teško da izraze svoje probleme;
- Pokažite razumevanje za teškoće sa kojima se susreću. Izrazite spremnost da budete uz njih kada odluče da potraže stručnu pomoć. Nekada i nije lako stići do pomoći. Podsetite ih da znaju da ste u svakom trenutku dostupni ako im zatreba pomoć.
- Poštujte njihove granice, pa i kada ne žele da pričaju o svojim traumama.
Da zaključimo:
Depersonalizacija i derealizacija su mentalni poremećaji koji mogu biti izuzetno neprijatni („nešto najneprijatnije što čovek može da iskusi“). Savremeni uslovi rada i života, izloženost stresu i velikoj količini različitih nadražaja koji opterećuju nervni sistem, uzrokuju sve češću pojavu depersonalizacije i derealizacije.
Ako simptomi ometaju vaš život i svakodnevno funkcionisanje na poslu i u porodici, treba tražiti stručnu pomoć. Što se manje čeka, brže i lakše se dođe do rešenja.
