r

Mislite na svoje zdravlje i zdravlje ljudi oko vas! #OstaniteOdgovorni

Ortoreksija: kad zdrava ishrana postane opsesija

Da li znate šta je ortoreksija? Reč zvuči neobično i teško da biste je povezali sa zdravom ishranom. Ali, ortoreksija je itekako u vezi sa hranom – u pitanju je poremećaj u ishrani koji se ispoljava kao opsesija zdravom hranom.

devojka nalakćena na stolu pored nje činija sa voćem i povrćem - ortoreksija

Osobe koje pate od ortoreksije su opterećene time da uvek moraju da jedu samo ono što je zdravo, organsko i pripremljeno na određeni način. Nezamislivo im je da jedu hranu iz restorana ili hranu kojoj ne znaju poreklo i način pripreme.

Neke osobe iz bezazlene potrebe za promenom lošijeg način ishrane, odu u drugu krajnost i upadnu u ortoreksiju, iz koje se ponekad nije lako izvući.

Priča osobe koja je dugi niz bila opsednuta zdravom hranom najbolje će ilustrovati kako se zdrav način ishrane može razviti u nešto neprijatno i opterećujuće.

Ortoreksija – jedno iskustvo

Stajala sam ispred frižidera, posmatrajući fioku sa povrćem. Imala sam oko šest godina. Ispred mene je stajalo pakovanje pečurki. Sećam se veoma jasno da sam u sebi pomislila: “Ne volim da jedem pečurke, ali ću naučiti sebe kako da ih zavolim jer one su ZDRAVE!”.

Iako tako mala, već sam bila svesna važnosti zdrave ishrane i već sam bila opsednuta idejom da treba pažljivo voditi računa o onome što se jede.

Sećam se još nečega iz svog adolescentnog doba. Sedela sam u baru sa nekoliko prijateljica iz plesnog kluba, kada nam je donet poslužavnik pun pržene hrane. Nisam pojela ni zalogaj (iako sam imalu jaku žudnju bar da probam), dok su ostale devojke sa apetitom jele.

Jedna od drugarica se okrenula i rekla mi: “Vau, ti si tako disciplinovana!”. Ja sam se nespretno nasmešila sa pomešanim osećajem ponosa i nelagode i pomislila “Kad bi ona samo znala kako je meni”. Jer ja sam u dubini duše, najiskrenije žudela upravo za takvom hranom!

Postajem vegetarijanac

Kasnije u mom tinejdžerskom dobu, odlučila sam da postanem vegetarijanac. Većinu svog odrastanja bila sam pristalica standardne zapadnjačke ishrane, ali etička razmatranja i moje novo interesovanje za jogu brzo su me povukla ka promeni.

Godina vegetarijanstva pretvorila se u potpuno veganstvo. Mislila sam da sam konačno pronašla „ispravan“ način ishrane.

Bila sam striktna u svom izboru hrane i spremna da svakog trenutka debatujem o etičkim pitanjima ishrane, a da budem iskrena, po sopstvenom ubeđenju, imala sam prilično pravične zaključke (kao i svi).

I, kao što pretpostavljate, nisam bila ni malo zanimljiva za druženje.

devojka leži i gleda u tanjir na kome se nalazi mali paradajz - ortoreksija

Preterano zdrava – da li nešto tako postoji?

Postala sam još doslednija u svom veganstvu posle saznanja da imam manjak gvožđa. Uklonila sam i ono malo „nezdravih“ namirnica koje sam unosila i moja savršena hrana je tada, opet po mom mišljenju, postala još savršenija!

Kako je bizarno biti opsednut hranom govori i činjenica da sam za svaki mali prekršaj ishrana – doživljava prave nervne slomove.

Recimo, desilo mi jednom da sam pojela sos sa škampima, serviran na švedskom stolu (tada sam bila već tri godine veganka). A onda sam samoj sebi kreirala napad panike i upala u lavirint etičkih i gastrointestinalnih pitanja koja su me danima mučila.

Moj način ishrane doveo me je do psiholoških problema i velike anksioznosti za koju sam morala da potražim stručnu pomoć.

Počinjem da uviđam problem…

Tek kada sam otišla na lečenje anksioznosti, problema naizgled nepovezanog sa ishranom, shvatila sam da nešto nije kako treba u mom odnosu prema hrani.

Uz efikasan tretman za anksioznost (tu je bila i depresija zbog osećaja krivice), osećala sam kao da mi se bukvalno otvorio čitav novi svet. Ranije mi je mnogo toga bilo zabranjeno (zabranjivala sam sama sebi) a sada sam saznala i razlog: celog života sam bila fokusirana na kontrolu, prosuđivanje i procenjivanje svega što sam radila.

I dalje sam nastavila sa veganskom ishranom zato što se to poklapalo sa mojim vrednostima, ali sam uzimala dodatke gvožđa. Razlika je bila u tome što više nisam osećala pritisak da treba “pravilno” da se hranim, nisam sebe osuđivala niti sam bila anksiozna u vezi sa tim šta ću jesti. Hrana je opet postala uživanje kakvo je bilo dok sam bila mala.

Kada sam otišla u inostranstvo, odlučila sa da budem “frigan”, što znači da prihvatam bilo koju hranu koja mi je ponuđena. To je istovremeno bilo i poštovanje domaćina koji su poticali iz drugih kultura, i prilagođenost mojoj novootkrivenoj slobodi donošenja svesnih, etičkih izbora u vezi hrane bez da samu sebe mučim.

Nazovite to nekako, može i ortoreksija 🙂

Ubrzo nakon toga, prvi put sam čula za reč “ortoreksija”. Ortoreksija se kao pojam prvi put pojavila 1997. godine a upotrebio ju je dr Stiv Bratman. Reč je grčkog porekla i u provodu znači “ispravan”.

Ortoreksija zvanično nije dijagnoza, mada je počela da privlači pažnju medicinske zajednice početkom 21. veka. Često se njom označavaju pojedinci koji ispoljavaju anksioznost kada je u pitanju poreklo i čistoća hrane a opsednuti su i planiranjem i pripremom hrane. Što je ishrana neobičnija i restriktivnija, to se osoba bolje oseća.

Ako to stanje potraje u svom izraženom obliku, onda se to smatra poremećajem (praktično je u istoj grupi kao i anoreksija i bulimija). Osobe koje pate od ortoreksije ne jedu ništa što nije zdravo (naravno po njihovom mišljenju) a to obično znači da ne jedu ništa slatko, masno, niti hranu kojoj ne znaju kalorijsku vrednost. A ako i pojedu doživljavaju veliki stres.

Kada sam ovo čula kvrcnulo mi je u glavi i prepoznala sam sebe u ovom pojmu.

Da nisam išla na tretman zbog anksioznosti, nikada ne bih imala priliku da iskoračim iz svoje opsesije “pravilnog” izbora hrane i da realno sagledam šta je zaista bila. Svima, uključujući i samu sebe, je izgledalo da se hranim zaista, zaista zdravo.

Tako sam došla do velikog saznanja da zdrava ishrana može da sakrije nezdrav obrazac.

majka i ćerka pripremaju obrok

Ortoreksija počinje da bledi…

Kako su godine prolazile, postajala sam sve fleksibilnija u ishrani.

Recimo, moje telo je u trudnoći „tražilo“ životinjsku hranu i počela sam ponovo da jedem meso. Kada se sa distance od osam godina setim tog perioda, mogu reći da se nikada nisam osećala bolje nego u trudnoći.

Takođe, vremenom sam posvećivala sve više truda  da unesem radost u svoj izbor ishrane, koristeći različite strategije koje ću podeliti sa vama. I uspelo mi je da ortoreksiju ostavim za sobom!

Hranite dete u vama

Dakle, zahvaljujući žudnjama koje sam imala u toku trudnoće, ponovo sam otkrila jela koja nisam konzumirala još od detinjstva.

I danas prilikom pripreme hrane „ugađam“ svom unutarnjem detetu (obrascu iz detinjstva) a obično se pridruži i moje dete. Zajednički se trudimo oko pripreme, dajemo sve od sebe i dobijemo tačno ono što hoćemo, a ne ono što bismo trebali da dobijemo.

Recimo, moj izbor je veoma često, piletina potopljena u senf i med, baš onakva kakvu sam jela svaki put kada sam kao devojčica odlazila u restoran.

Ako poželim pomfrit, uzmem ga. I zaista uživam u njemu. Nema veze što pomfrit važi za veoma nezdravu hranu kada je ortoreksija u pitanju. Ali, povremeno zadovoljenje žudnje upravo za ovim jelom – sada znam – neće mi naškoditi.

Ortoreksija se pobeđuje ritualima

Ritualizovanje hrane na gornji način nije samo zabavno – već može da bude i emotivno isceljujuće. Ne samo što sebi dozvoljavate nešto što ste ranije „zabranjivali“, već poštujete hranu i uživate u njoj. To je samo po sebi i podsetnik da ne treba da budete savršeni i da je hrana nešto više od puke ishrane.

Okviri rituala stvaraju osećaj primerenosti i mere, tako da nema prejedanja niti viška kilograma – što je opet neka vrsta poremećaja. Takođe smanjuju osećaj krivice koji se može javiti zbog toga što jedete hranu za koju možda mislite da je nezdrava.

Zato nađite hranu ili jelo koje će imati sličan efekat na vas i napravite jedan takav ritual u kojem ćete istinski uživati. To može biti bilo koje vama omiljeno jelo, koje ćete sa uživanjem pripremati i sa slašću pojesti!

Osetite ukus onoga što jedete

Ponekad mi se dogodi kada sam puno zauzeta da uopšte ne osetim jelo koje sam pojela. Uzimajući u obzir koliko je hrana dobra i ukusna, odsustvo svesnosti (ili prisutnosti) u toku jela može biti razočaravajuće.

Ali, i to je samo navika, i ja se trudim da je izbegnem kad god je moguće. Umesto da žurim, odvojim 20 minuta da bih uživala u ukusu hrane i u divnim bojama na tanjiru. Ovde se ne radi o pravilu već o tome da pronađete zadovoljstvo u tom jednostavnom svakodnevnom aktu, koji treba da bude i užitak a ne puko trpanje hrane u stomak.

Pustite neka drugi kuvaju za vas

Iako ovo što ću reći sigurno nećete smatrati kao važnu preporuku o ishrani, čvrsto verujem da hrana koju je pripremio neko ko vas istinski voli, hrani vaše telo na način isto kao i nutrijenti.

Ne samo da se možete opustiti, osetiti mirise i uživati u atmosferi doma, već ćete primiti ljubav i naklonost osobe koja je pripremanjem jela ta osećanja prenela na hranu.

Najbolji scenario da ovo zadovoljstvo podelite sa bar još jednom ili dve drage osobe. Ono što je ovde bitno je činjenica da vas neko toliko voli da čak i kuva za vas i da mu to nije obaveza!

Budite radoznali

Briga oko ishrane ima i pozitivnih strana. Jedna od njih je i otvorenost da isprobate nova jela i hranu koju nikada niste probali.

Ishrana je jedno veliko istraživanje i dobar način da prekršite pravilo oko toga šta “treba” da jedete. U tom smislu, možete istraživati i isprobavati način ishrane drugih naroda i kultura.

Jednostavnost

Ja još uvek vodim računa o zdravlju i o etičkoj strani moje ishrane. Ali pored svih dostupnih informacija, ta briga se može pretvoriti u očaj. Uvek se pojavi neka senzacionalistička vest ili istraživački dokumentarac o hrani – dovoljno da vam se od činjenica (tačnih ili ne) zavrti u glavi.

Zbog svega toga, odlučila sam da celu stvar pojednostavim. U knjizi “Dilema svaštojeda” koju je napisao Majkl Polan (Michael Pollan), autor je zdravu ishranu sažeo u jednu kratku maksimu: “Jedite bez opterećenja, ne jedite mnogo, a većina hrane neka bude biljnog porekla.”

Kad god primetim da se gubim u sitnicama u vezi ishrane, setim se ove jednostavne rečenice.

Mi ljudi moramo jesti i većina nas se trudi da to radi najbolje što može. Ova gore spomenuta tri jednostavna principa su moćan način da se podsetimo šta je važno u tome šta jedemo.

Kada prođe ortoreksija vraćate se svojim vrednostima

Jednom mi je veoma mudar prijatelj rekao: “Standardi su objektivizacija vaših principa”. I zaista mi je trebalo to da čujem. Šta ovo u stvari znači? Kada vaši principi postanu kodeks, dogma i nefleksibilnost, više nisu principi već samo pravila.

A mi kao ljudska bića stalno se menjamo i prilagođavamo. Nismo stvoreni da živimo po zabranama. Kao student filozofije, bila sam naučena da uvek preispitujem očigledno i uobičajeno.

Kada taj pristup koristimo kao način da sebe oslobodimo od ograničenja ideologije a ne za jačanje obavezujućih i ograničavajućih uverenja, sebi dopuštamo da budemo dinamična bića što u svojoj suštini i jesmo.

Hrana je ljubav

Hrana prevazilazi puuko preživljavanje i kalorije. Predstavlja osnovu kulture i centralnu tačku na proslavama od pojave civilizacije a i pre nje. Hrana povezuje ljude i predstavlja iskustvo dubokog užitka i uključuje sva čula – čak i srce.

Pripremajte hranu sa ljubavlju – onda će vam postati nevažno da li je ona „ispravna“ ili ne. Volite svoje telo i osluškujte šta mu je potrebno, tako ćete uvek znati da ste na pravom putu

NEWSLETTER