Parkinsonova bolest: prvi simptomi, dijagnoza i lečenje

Objavljeno: 11. maja 2022.
Ažurirano: 13. septembra 2026.

Jedna ruka pri hodu manje zamahuje nego ranije. Rukopis postaje sitniji. Zakopčavanje dugmadi traje duže, glas je tiši, a pokreti sporiji. Kod nekoga se prvo javi drhtanje šake, dok se kod drugog tremor uopšte ne pojavi.

Parkinsonova bolest ne počinje uvek drhtanjem ruke. Prvi znaci mogu biti blagi i lako promaknuti, a kod nekih ljudi se godinama pre tipičnih problema sa kretanjem mogu javiti slabije čulo mirisa, zatvor, poremećaji sna ili promene raspoloženja.

To ne znači da svako ko ima neki od ovih simptoma ima Parkinsonovu bolest. Dijagnozu postavlja neurolog na osnovu simptoma, njihovog razvoja tokom vremena i neurološkog pregleda, dok dodatna ispitivanja mogu pomoći da se isključe druga stanja ili razjasni uzrok tegoba.

Šta je Parkinsonova bolest?

Parkinsonova bolest je progresivna bolest nervnog sistema kod koje postepeno propadaju određene nervne ćelije u mozgu. Posebno propadaju nervne ćelije u delu srednjeg mozga koji se naziva crna masa (substantia nigra), naročito one koje proizvode dopamin.

Dopamin učestvuje u kontroli pokreta. Kada ga nema dovoljno, pokreti postaju sporiji i teže se započinju, javlja se ukočenost, a kod dela obolelih i karakteristično drhtanje u mirovanju.

Parkinsonova bolest je druga najčešća neurodegenerativna bolest posle Alchajmerove bolesti. Ipak, ona nije samo bolest pokreta. Može uticati i na san, raspoloženje, varenje, krvni pritisak, govor, gutanje i kognitivne sposobnosti.

Koji su prvi simptomi Parkinsonove bolesti?

Bolest obično napreduje postepeno, a prvi motorički simptomi često počinju na jednoj strani tela. U ranoj fazi promene mogu biti toliko blage da ih osoba ili njena porodica pripisuju starenju, umoru ili drugim tegobama.

Motorički i nemotorički simptomi ne javljaju se istim redosledom kod svih.

Usporeni i sve manji pokreti

Bradikinezija znači usporene pokrete koji pri ponavljanju često postaju sve sitniji i kraći. To je jedna od ključnih karakteristika parkinsonizma.

Čoveku može biti potrebno više vremena da ustane sa stolice, obuče se, zakopča dugme ili započne hod. Koraci mogu postati sitniji, a pri hodu se često primećuje smanjen zamah jedne ruke.

Drhtanje u mirovanju

Tipičan tremor često počinje na jednoj šaci ili prstima i izraženiji je kada je ruka opuštena i miruje. Može se smanjiti tokom voljnog pokreta, a postati uočljiviji u stresnim situacijama.

Ukočenost mišića

Rigidnost, odnosno ukočenost mišića, može otežati pokrete i izazvati osećaj zategnutosti ili bola. Često se javlja zajedno sa usporenošću pokreta, ali intenzitet simptoma nije isti kod svih.

Sitniji rukopis, tiši govor i manje izražajna mimika

Rukopis može postajati sve sitniji, što se naziva mikrografija. Govor može postati tiši, monotoniji ili manje razgovetan.

Lice ponekad deluje manje izražajno jer su spontani pokreti mišića lica smanjeni. To se naziva hipomimija ili „maskirano lice“ i ne znači da osoba nema emocije.

Da li Parkinsonova bolest uvek počinje tremorom?

Ne. Neki ljudi sa Parkinsonovom bolešću nikada nemaju izražen tremor, dok kod drugih upravo drhtanje bude prvi znak koji ih dovede neurologu.

Neurolog zato ne traži jedan simptom, već procenjuje celokupan obrazac promena u pokretima i druge znake bolesti.

S druge strane, svako drhtanje ruke ne znači Parkinsonovu bolest. Tremor mogu izazvati druga neurološka stanja, pojedini lekovi, poremećaji štitaste žlezde i drugi uzroci.

Nemotorički simptomi Parkinsonove bolesti

Parkinsonova bolest može izazvati i simptome koji nisu direktno povezani sa pokretima. Neki od njih mogu prethoditi tipičnim motoričkim promenama.

• Smanjeno ili izgubljeno čulo mirisa.
• Zatvor.
• Poremećaj ponašanja u REM snu, kada osoba tokom sna govori, viče ili pravi pokrete kao da odigrava sadržaj sna.
• Depresija, anksioznost ili apatija.
• Umor.
• Omaglica ili vrtoglavica pri ustajanju zbog pada krvnog pritiska.
• Problemi sa mokrenjem.
• Promene pažnje, razmišljanja ili pamćenja, naročito u kasnijim fazama kod dela obolelih.

Zatvor, oslabljeno čulo mirisa, poremećaj sna ili depresija sami po sebi ne znače da osoba ima Parkinsonovu bolest. Veći značaj dobijaju tek kada se posmatraju zajedno sa drugim simptomima i neurološkim nalazom.

Kako nastaje Parkinsonova bolest i šta povećava rizik?

Na pitanje „kako se dobija Parkinsonova bolest“ ne postoji jednostavan odgovor. Kod većine ljudi ne može se izdvojiti jedan događaj, navika ili izloženost za koju se može reći da je izazvala bolest.

Današnja saznanja ukazuju na složenu kombinaciju starenja, genetske predispozicije i faktora životne sredine. Rizik raste sa godinama, a muškarci obolevaju češće od žena.

Porodična istorija bolesti može povećati rizik, ali većina obolelih nema jednostavan obrazac direktnog nasleđivanja.

Sa povećanim rizikom povezuju se i dugotrajna izloženost pojedinim pesticidima i drugim hemijskim supstancama, kao i teže povrede glave. Ipak, nijedan od ovih faktora sam po sebi ne znači da će se Parkinsonova bolest razviti.

Da li je Parkinsonova bolest nasledna?

Genetika ima važnu ulogu kod dela pacijenata, ali Parkinsonova bolest kod većine ljudi nije jednostavno nasledno oboljenje koje se direktno prenosi sa roditelja na dete.

Otkrivene su brojne genske varijante povezane sa povećanim rizikom. Genetsko testiranje može se razmatrati kod ljudi kod kojih je bolest počela neuobičajeno rano ili postoji više slučajeva Parkinsonove bolesti u porodici, uz odgovarajuće genetsko savetovanje.

Rezultat genetskog testa sam po sebi ne postavlja dijagnozu Parkinsonove bolesti.

Kako se dijagnostikuje Parkinsonova bolest?

Ne postoji jedan test krvi, skener ili magnetna rezonanca koji samostalno potvrđuju Parkinsonovu bolest. Dijagnozu najčešće postavlja neurolog na osnovu razgovora sa pacijentom, toka simptoma i detaljnog neurološkog pregleda.

Savremeni dijagnostički kriterijumi prvo utvrđuju da li postoji parkinsonizam. Za njega je posebno važna bradikinezija u kombinaciji sa tremorom u mirovanju ili rigidnošću. Neurolog zatim procenjuje i druge znake koji podržavaju dijagnozu Parkinsonove bolesti, ali i one koji mogu ukazivati na drugo oboljenje.

Sama činjenica da osoba ima dva karakteristična simptoma nije dovoljna za pouzdanu dijagnozu.

Magnetna rezonanca i druga ispitivanja mogu pomoći da se isključe druga oboljenja. U pojedinim nejasnim slučajevima neurolog može preporučiti DAT-SPECT, odnosno snimanje dopaminskog transportera.

Ovo snimanje može pokazati da postoji poremećaj dopaminskog sistema u mozgu, ali nije samostalan test za Parkinsonovu bolest i ne može pouzdano razlikovati Parkinsonovu bolest od svih drugih degenerativnih oblika parkinsonizma.

Dijagnozu postavlja neurolog na osnovu simptoma i neurološkog pregleda.

Parkinsonova bolest, parkinsonizam i akinetičko-rigidni sindrom

Parkinsonizam je naziv za skup motoričkih znakova, a ne za jednu određenu bolest. Najčešće podrazumeva usporenost pokreta, ukočenost, tremor i druge karakteristične promene kretanja.

Parkinsonova bolest je najpoznatiji i jedan od najčešćih uzroka parkinsonizma, ali sličnu kliničku sliku mogu izazvati i druga neurodegenerativna oboljenja, pojedini lekovi, vaskularna oštećenja mozga i druga stanja.

Šta znači „akinetičko-rigidni sindrom“ na neurološkom nalazu?

Ako na izveštaju neurologa piše „akinetičko-rigidni sindrom“, to ne znači nužno da je već postavljena konačna dijagnoza Parkinsonove bolesti.

To je opisni medicinski naziv za kombinaciju usporenih ili osiromašenih pokreta, što se naziva akinezija ili bradikinezija, i povećane ukočenosti mišića, odnosno rigidnosti.

Takav sindrom može postojati kod Parkinsonove bolesti, ali i kod drugih oblika parkinsonizma. Zato je važno utvrditi uzrok simptoma, a ne zaključivati samo na osnovu izraza napisanog na nalazu.

Kako se leči Parkinsonova bolest i da li je izlečiva?

Za Parkinsonovu bolest još ne postoji terapija koja je može potpuno izlečiti ili pouzdano zaustaviti njen tok. Međutim, lekovi, rehabilitacija i druge metode mogu značajno ublažiti simptome i pomoći da osoba što duže ostane funkcionalna i samostalna.

Levodopa i drugi lekovi

Levodopa je najefikasniji lek za kontrolu motoričkih simptoma Parkinsonove bolesti. U mozgu se pretvara u dopamin, a primenjuje se u kombinaciji sa drugim lekom koji omogućava da veća količina levodope stigne do mozga.

Pored levodope koriste se i druge grupe lekova, među kojima su dopaminski agonisti i MAO-B inhibitori. Izbor terapije zavisi od godina, simptoma, njihovog uticaja na svakodnevni život, drugih bolesti i mogućih neželjenih efekata.

Terapija se tokom godina često prilagođava. Kod dela pacijenata javljaju se periodi kada lek dobro deluje i periodi kada njegov efekat slabi, kao i nevoljni pokreti koji se nazivaju diskinezije.

Dopaminergička terapija kod nekih ljudi može uticati i na kontrolu impulsa. Pacijent i porodica treba da obaveste neurologa ako se pojave neuobičajeno kockanje, nekontrolisana kupovina, prejedanje, pojačan seksualni nagon ili druge izražene promene ponašanja. Ovaj rizik je naročito važan kod dopaminskih agonista.

Lekove za Parkinsonovu bolest ne treba naglo prekidati niti samostalno menjati dozu. Promene terapije treba praviti u dogovoru sa neurologom.

Duboka moždana stimulacija

Duboka moždana stimulacija (DBS) nije terapija za svakog obolelog niti zamena za lekove u ranoj fazi bolesti.

Razmatra se kod pažljivo odabranih pacijenata sa uznapredovalom Parkinsonovom bolešću kod kojih najbolje prilagođena terapija lekovima više ne kontroliše dovoljno motoričke simptome ili izaziva velike oscilacije.

Tokom zahvata elektrode se postavljaju u određene delove mozga i povezuju sa stimulatorom koji šalje električne impulse. DBS može značajno ublažiti određene motoričke simptome, ali ne zaustavlja samu bolest.

Koliko su važni vežbanje i rehabilitacija?

Fizička aktivnost nije dodatak koji dolazi tek kada lekovi više nisu dovoljni. Ona je važan deo dugoročne brige o osobi sa Parkinsonovom bolešću.

Redovno vežbanje može pomoći održavanju pokretljivosti, snage, ravnoteže, držanja i sposobnosti za svakodnevne aktivnosti. Program treba prilagoditi simptomima, kondiciji, fazi bolesti i riziku od pada.

Vežbanje pomaže pokretljivosti, ravnoteži i svakodnevnom funkcionisanju.

Fizioterapeut može pomoći kod hoda, ravnoteže i ukočenosti. Radni terapeut može predložiti načine da svakodnevne aktivnosti ostanu što jednostavnije i bezbednije, dok je logoped važan kada se pojave problemi sa govorom ili gutanjem.

Programi vežbanja najčešće kombinuju aerobnu aktivnost, vežbe snage, fleksibilnosti, ravnoteže i koordinacije, uz prilagođavanje mogućnostima osobe.

Ishrana kod Parkinsonove bolesti

Ne postoji posebna „Parkinson dijeta“ koja leči bolest. Osnova je raznovrsna ishrana sa dovoljno povrća, voća, integralnih žitarica, kvalitetnih izvora proteina i tečnosti, u skladu sa drugim zdravstvenim stanjima.

Zatvor je čest problem, pa dovoljan unos tečnosti, vlakana i redovno kretanje mogu biti od pomoći.

Kod nekih ljudi koji uzimaju levodopu i imaju motoričke oscilacije, obrok bogat proteinima može odložiti ili oslabiti dejstvo leka. To ne znači da proteine treba smanjiti ili izbaciti iz ishrane. U pojedinim slučajevima lekar ili dijetetičar može preporučiti drugačiji raspored proteina tokom dana.

Ako se pojave otežano gutanje, gubitak telesne težine ili često zagrcavanje, potrebna je stručna procena. Prilagođavanje teksture hrane i načina gutanja može smanjiti rizik od komplikacija.

Kako Parkinsonova bolest napreduje?

Ne postoji jedan tempo bolesti koji važi za sve. Kod nekih ljudi promene napreduju veoma sporo tokom mnogo godina, dok kod drugih bolest napreduje brže.

Za opisivanje motoričkog napredovanja često se koristi Hoehn-Yahr skala sa pet stadijuma:

• Stadijum 1: Simptomi su blagi i uglavnom zahvataju jednu stranu tela.
• Stadijum 2: Simptomi zahvataju obe strane tela, ali ravnoteža još nije značajno narušena.
• Stadijum 3: Javljaju se problemi sa ravnotežom i veći rizik od pada, ali osoba je još uglavnom samostalna.
• Stadijum 4: Simptomi su ozbiljni i za mnoge svakodnevne aktivnosti potrebna je pomoć.
• Stadijum 5: Samostalno kretanje je veoma ograničeno, pa je često potrebna stalna pomoć druge osobe, a nekima i invalidska kolica.

Ova skala prvenstveno opisuje motoričku onesposobljenost i ne obuhvata sve nemotoričke simptome Parkinsonove bolesti.

Faze nisu kalendar. Na osnovu stadijuma ne može se precizno odrediti koliko će neko još živeti niti koliko brzo će bolest napredovati.

Uznapredovala Parkinsonova bolest: kako izgleda poslednja faza?

Kada bolest postane uznapredovala, lekovi mogu kraće i manje predvidivo kontrolisati simptome. Mogu se javiti izraženije oscilacije između perioda dobre i loše pokretljivosti, diskinezije, „zamrzavanje“ pri hodu i češći padovi.

Mogu postati izraženiji i problemi sa gutanjem, govorom, krvnim pritiskom, mokrenjem, zatvorom, spavanjem i kognitivnim funkcijama.

Izrazi poput „krajnji stadijum“ ili „poslednja faza Parkinsonove bolesti“ ne znače da postoji tačno određen vremenski period do smrti. Uznapredovala faza kod nekih ljudi može trajati godinama i zahteva sve veću pomoć u svakodnevnom životu.

Halucinacije kod Parkinsonove bolesti

Vizuelne halucinacije mogu biti veoma uznemirujuće za pacijenta i porodicu. Osoba može, na primer, videti ljude, životinje ili predmete kojih zapravo nema.

To ne znači automatski da osoba ima psihijatrijsku bolest. Halucinacije mogu biti povezane sa samom Parkinsonovom bolešću, kognitivnim promenama, akutnom infekcijom ili lekovima koji utiču na dopaminski sistem.

Ako se halucinacije pojave ili naglo pogoršaju, važno je obavestiti neurologa. Lekar će proceniti mogući uzrok i, kada je potrebno, prilagoditi terapiju. Lekove ne treba samostalno smanjivati ili ukidati.

Podrška pacijentu i porodici

Kako bolest napreduje, porodica i negovatelji često preuzimaju sve više obaveza: pomoć pri kretanju, ishrani, higijeni, uzimanju lekova i organizovanju pregleda.

Dugotrajna nega može dovesti do fizičke i emocionalne iscrpljenosti negovatelja. Podela obaveza, odmor, pomoć drugih članova porodice i stručna podrška zato su važan deo dugoročne nege.

Palijativna nega ne znači odustajanje od lečenja i ne mora se uvoditi tek pred kraj života. Njen cilj je bolja kontrola simptoma, planiranje nege i očuvanje što boljeg kvaliteta života pacijenta i njegove porodice.

Koliko se živi sa Parkinsonovom bolešću?

Na ovo pitanje ne postoji jedna brojka koja važi za sve.

Mnogi ljudi žive sa Parkinsonovom bolešću godinama ili decenijama nakon postavljanja dijagnoze. Prognoza zavisi od uzrasta kada je bolest počela, opšteg zdravstvenog stanja, brzine napredovanja, kognitivnih promena, pokretljivosti, problema sa gutanjem i drugih komplikacija.

Parkinsonova bolest može skratiti očekivani životni vek, naročito kada je uznapredovala i kada se pojave demencija, ozbiljni problemi sa gutanjem, česti padovi, infekcije ili izražena nepokretnost. Razlike među ljudima, međutim, mogu biti velike i na osnovu same dijagnoze nije moguće predvideti koliko će neko živeti.

Da li je Parkinsonova bolest smrtonosna?

Često se kaže da se „od Parkinsona ne umire, već se sa njim umire“, ali takva formulacija je previše pojednostavljena.

Parkinsonova bolest obično ne dovodi do iznenadne smrti, ali njene komplikacije u uznapredovaloj fazi mogu biti ozbiljne. Poseban rizik predstavljaju:

• Aspiraciona pneumonija, kada zbog poremećaja gutanja hrana ili tečnost dospeju u disajne puteve.
• Padovi i prelomi.
• Upale pluća i druge infekcije.
• Gubitak telesne mase i opšta slabost.
• Komplikacije dugotrajne nepokretnosti.

Zbog toga su pravovremeno prepoznavanje problema sa gutanjem, prevencija padova, dobra ishrana, rehabilitacija i lečenje pratećih bolesti važni i za kvalitet i za bezbednost života.

Može li Parkinsonova bolest da se spreči?

Za sada ne postoji dokazani način kojim se Parkinsonova bolest može pouzdano sprečiti.

Istraživanja nalaze veze između fizičke aktivnosti, ishrane, kofeina i drugih životnih navika i rizika od bolesti, ali povezanost nije isto što i dokaz da neka namirnica, napitak ili navika sprečavaju Parkinsonovu bolest.

Zato kafu, zeleni čaj, vitamine, suplemente ili druge „neuroprotektivne“ preparate ne treba predstavljati kao dokazanu prevenciju.

Kada treba otići neurologu?

Pregled ima smisla ako se pojavi kombinacija promena kao što su:

• Usporavanje pokreta koje postaje primetno u svakodnevnom životu.
• Tremor jedne ruke u mirovanju.
• Ukočenost koja se postepeno pogoršava bez jasnog uzroka.
• Smanjen zamah jedne ruke i promena hoda.
• Postepeno sve sitniji rukopis.
• Tiši govor i smanjena mimika.
• Više različitih simptoma koji se postepeno pogoršavaju.

Nijedan od ovih znakova sam po sebi nije dovoljan za dijagnozu. Posebno kod starijih ljudi postoje brojna stanja koja mogu da liče na Parkinsonovu bolest.

Rano javljanje neurologu nije važno samo zbog postavljanja dijagnoze, već i zbog utvrđivanja pravog uzroka simptoma. Druga neurološka oboljenja, pojedini lekovi i različita zdravstvena stanja ponekad mogu dati veoma sličnu kliničku sliku.

Parkinsonova bolest danas nije izlečiva, ali to ne znači da se protiv njenih posledica malo može učiniti. Pravilno izabrana terapija, redovno praćenje, kretanje, rehabilitacija i pravovremeno lečenje motoričkih i nemotoričkih simptoma mogu godinama značajno uticati na funkcionalnost i kvalitet života.